Plan je bio, u dva sata sve obavim i vratim se na posao taman prije slijedećeg klijenta. Kako mi je tako proletjelo vrijeme!
Izletjela sam na ulicu brzajuć prema stanici tramvaja, razmišljajući koliko ću ga morati čekati i koliko mi vremena treba do stanice. Teške natikače. Kao utezi na nogama. Ležerne za obući i još lakše za skliznut iz njih, nikako za brzi hod. Kao traktor za autoput. Baš danas sam ih morala obući.
Zvuk tramvaja tutnjao je iza mojih leđa. Nadam se da to nije moj broj. Tko zna koliko ću morati čekati novi. Zakasnit ću.
Potrčala sam par metara i odustala. Noge su se jedva odljepljivale od ceste.
Još ću iščašiti zglob ili potrgati natikače. A da ih skinem i trčim bosa?
Pogledom sam popratila tramvaj kji me pretekao. Bio je potpuno prazan, a na prozoru sa strane velikim slovima pisalo je „Vozačka Škola“.
Super. Nije moj. Čudno, ne sjećam se da sam ikad prije zamijetila vozačku školu tramvaja.
Slegla sam ramenima i užurbano nastavila. Još par koraka i tutanj novog tramvaja iza mene.
Uff. Nadam se da je to dvanaestica.
Krajičkom oka sa strepnjom sam popratila broj na vagonu. Četrnaestica. Užas! Kasnim!
Ponovno sam krenula u trk, par metara i ne ide. Da ipak skinem natikače i trčim bosa?
Ispred mene gomila ljudi. Ispod mene prljavi asfalt s ljepljivim ostacima žvakaća, ispljuvaka, opušaka, razgaženih mrvica, komadića stakla. Možda ipak ne.
Četrnaestica me glatko prestigla i već gledam leđa zadnjeg vagona.
Čekaj! Stao je! I vozačka škola ispred stoji. Oh ne, nije valjda zastoj.
Sada sam već mogla razaznati neki auto na pruzi, još jedan udaljeni tramvaj i putnike koji mile oko vrata vagona.
Čini se nije zastoj. Da bar stoje još malo, možda stignem. Proklete natikače.
Skoro sam prestigla praznu vozačku školu.
Možda stignem.
Slalom kroz mravinjak nezainteresiranih putnika. Tramvaji se opet kreću. Četrnaestica je stigla na stanicu i otvorila vrata. Zakoračila sam u vagon, kupila kartu i sjela. Krenuli smo.
Uspjela sam. Čudo jedno.
Zahvalna, odvrtila sam film koji se upravo dogodio. Svemir je savršeno uskladio moje kretanje sa dolaskom tramvaja i na kraju ne samo da sam stigla, nisam izgubila ni sekunde čekanja.
I tako stvari se u životu poslože nama u korist i podrška svemira dođe kada je potrebna. Ponekad to vidimo tek kada je sve gotovo.
A neke stvari sami biramo. Podrška ili uteg? Možda pola sata više vremena i cipele u kojima sam lakonoga.
Nešto kasnije ja sam bila podrška svojem klijentu dok smo zajedno gledali njegove natikače.